О песми:
oва песма је настала једног тмурног Новембарског дана, 2012. године, у ходнику онколошког одељења у Сремској Каменици.. Чекала сам да мами ураде биопсију јетре и још неке прегледе.
Осећала сам се беспомоћно и размишљала како да јој помогнем, како да је излечим, а знала сам да није у мојој моћи ама баш ништа. И дуго, дуго сам плакала у том ходнику.
Управо у тим моментима бола, настала је ова песма, ова искрена исповест мог срца.. Пришла ми је сестра са тог одељења, која је иначе, увек била у смени кад год смо долазиле мама и ја, одлично је познавала мамину дијагнозу и већ смо се добро упознале. Ставила ми је нежно руку на раме и тихо рекла: "Волела бих да могу да отклоним твоју тугу, ову сада и ону која те тек чека драго дете. Мораш да будеш јака, потребна си својој мами.." Када сам је уплаканим погледом и крвавим очима погледала и она је заплакала и тако смо стајале пар минута. Недуго затим, изашла је мама са докторком, држећи се једном руком за десну страну тела (где јој је и урађена биопсија), насмејана као да је стигла са летовања, као да је ништа не боли и кренуле смо кући санитетским возилом.
Мојој мами
Све моје мисли ка теби иду,
док празног погледа лутам по зиду
и тражим начин и тражим спас,
да никада не одеш и не оставиш саме нас.
Дивим ти се, звездо моја, колико си јака,
ни корак се не повлачиш,
држиш се као морска стена,
док је ударају велики таласи.
А знам да се бојиш, да те је страх,
да трпиш, ћутиш и никоме не казујеш,
а тако си морала целог живота,
сама си се борила од кад си се родила.
Дала бих све да те ништа не боли,
да не губиш снагу међу зидовима белим,
да будеш срећна, да будеш радосна,
само то ти мислим, само то ти желим..
Али залудне су моје жеље.
Жали Боже ово срце које никад наду не губи,
да ми је само да ми оздравиш мајко,
па да се с тобом из кошмара пробудим.
