Опис песме:
док сам писала ову песму у мислима ми је била једна девојка коју сам давних дана упознала, још док сам студирала. Среле смо се поново тек пре пар година у Београду и много сам се обрадовала сусрету са њом. Отишле смо до мог вољеног Земуна и онако женски, филмски се испричале. Њена љубавна прича ме је разоружала, не зато што има срећан крај, већ зато што њена љубав према тој једној особи није престала ево скоро 13 година. Она и он нису могли заједно, два света, два карактера, два потпуно другачија погледа на свет али опет су се изнова враћали једно другом јер су се лудо волели. На крају свега, он се оженио са другом, она се скрасила поред другог, он је добио кћеркицу а она сина. Срећна је, каже, испуњена и задовољна животом који живи..али још увек када говори о њему очи јој сијају као када смо имале 19.година, још увек је занима да ли сам га можда негде видела,чула нешто о њему и још увек исто разочарење на њеном лицу када добије негативне одговоре. Она је њега одболовала али није преболела, он је њој као аутоимуна болест-може се залечити али не излечити и знам да ће јој бити драг док је жива.
Немој ми замерити драга моја када ово будеш видела, знаш да ме инспирише када киша пада а не једна непоновљива прича као ова.
Завали се, читај и уживај, сада ће много њих да сазна твоју причу и упозна тебе каква јеси у мојим очима.
Одлазак
Слободно иди, не мисли на мене,
гради срећу на миљу од уплакане жене.
Тамо где ме неће бити,
тамо где ћеш нови живот створити.
Остани у души оно плаво море,
које ме носи у немирне воде твојих усана,
јер таквог ћу те се сећати.
Без обзира на ову тмурну јесен,
чувај наше пролеће
и све топле речи у песми наше љубави.
Не знам куда ћеш отићи,
можда је боље да никада не сазнам за то
и допустим себи трептај твог срца,
и сузу више да победим бол.
