Нисам те дуго сањала, твоје име ми дуго не буди сећања и добро је.
Занела сам се превише и маштала о нечему што се никада неће обистинити, нисам имала граница, а оне су итекако потребне. Прешла сам линију свог достојанства и своје оданости да бих теби била ближа и није ми било жао.
Тада.
Сада јесте.
Жао ми је што си ме заварао поново, жао ми је свог времена, жао ми је свог срца, својих емоција а највише што сам себе напустила.
Ипак, сама сам крива.
Попут Франкештајна сам ти додала све оно што ти немаш да би био остварење мог сна, само срце нисам могла.
Обојила сам те најлепшим бојама онако мрачног и хладног и толико си био леп, толико добар и јак, да сам заборавила да ће с првом кишом да се скине свака моја нијанса са твог лица. Постао си опет ти и такав ти је поново направио амбис између нас, али овога пута онај непремостиви и сигурна сам да више никада нећу ризиковати свој живот да бих прешла на твоју страну, као што сам толико пута пре чинила.
Лакше ми је да мислим да си срећан без мене јер то је сасвим у реду и прихватила сам то као доказ да је живот сам по себи такав, сурово задаје неочекиване ударце.
Само од овог нисам пала ја, већ ти.
У мојим очима, у свом животу, у својој чеситости, у свему ономе што сам волела код тебе. Свануће и тај дан када нећу осећати ништа више према теби, дан када ћеш бити сенка, бледило, нико и ништа и победићу тебе у себи овај пут.
То ти обећавам.
05.08.2004
П.С. Ово сам написала са непуних 16 година, сада сам срећна због тога што видим колико сам тада била зрела и социјално интелигентна и искрено поносна сам.
