Ведро је небо вечерас над Београдом.Уз дубоки уздах размишљам о теби а кроз главу пролази само једна те иста реченица: остали смо и без тебе.
Не онако како си нас научила све ове дуге године, да си ту али да те нема, већ трајно. Онако како се не може назад.. Ти си отворила овогодишњу сезону одлазака који ће нам свима тешко пасти на срце. И некако осећам као да је све стало за тренутак.Сва уметност, рефлектори су у мраку, празна седишта, а на небу је засијала једна звезда више. И то она бунтовна, неустрашива и другачија од свих звезда, баш каква ти и јеси била. И није случајно што су ми људи попут тебе најбољи људи на свету.Лако је да се утопиш у гомилу, слепо слушаш систем и будеш још један у низу. Тешко је бити Мира Фурлан. Тешко али прелепо. Ниси се уплашила осуде и прогона када си заволела Србина, ниси се уплашила надобудне Америчке филмске индустрије када си се тамо преселила,већ си закорачила на тло Холивуда као да је твој. Нису те сломили погрдни коментари које си трпела од стране нашег „компетентног“ јавног мњења које себи превише даје за право. И зато ти се бесконачно дивим.И зато си моја најдража глумица. Не омиљена.Не најпопуларнија. Већ најдража,она која се трансформише у секунди од префињене Хрватице у нежну Црногорку, она која својом појавом у „Тhe Lost“ може да стане раме уз раме са Линдом Хамилтон, oна коју поштује цела Америчка филмска индустрија, она која запечати сваки лик који одглуми, она која у глуми иде главом где друге глумице не смеју ногом, она од чијег гласа ти се кожа најежи а од чијих суза на платну теби душа плаче.
Зато си најдража.
А у мом срцу већу титулу ти нисам могла доделити.
Почивај у миру међу звездама.
она од чијег гласа ти се кожа најежи а од чијих суза на платну теби душа плаче.
Зато си најдража.
А у мом срцу већу титулу ти нисам могла доделити.
Почивај у миру међу звездама.